Mind

“You don’t know where that motherfucker is going to take you!”

Everything is fine. Let me mess with that for a while. Why aren’t you sad? Why aren’t you disturbed? Something weird is going on here.

It is you on your way, bitch. Are you going to be a fighter? Are you going to be a monk? Is it with the same purpose?

Trust that variety. Even when it’s scary. I know it’s scary. I’ve been there.

Many traps in this world, son. Too many questions, too many malicious ones.

It is you on your way.

Let me tell you a story… Two guys are sitting at a bar. One holds a gun, the second one holds breath. If the second guy suffocate and dies, is the first one innocent? Is he innocent?

Justice is between your ass and balls. Deep down.

You are holding a hammer. You are holding a pen.

It is the best thing we have here.

What are you going to do? To be the third one?

Hm

 

Advertisements

Poklon mojoj bivšoj devojci za srećan 20. rođendan i uspešan nastavak bivanja onoga što jeste

Iskoristim svaku priliku da prođem pored tvog fakulteta, čak i kada mi nije usput. Brzo smislim razlog da ostanem tu par minuta. Možda bi mogla da budeš tu negde. Možda bi mogla da prođeš ulicama kojima smo šetali, ili da se zadesiš baš tu gde i ja. Priželjkujem to, kao da bi to nešto promenilo. Samo bih nekako slučajno da te vidim, ali to se ne dešava.

Ne ide da te pozovem, mada bih mogao. Ne ide da te čekam, mada bih probao. Znam da i kada bi ti htela, ja ne bih smeo da dozvolim. Ne zbog nedostatka ljubavi, nego zbog prisutnosti logike. Zbog izgovorenih reči i napravljenih sranja. Da, ne treba… Valjda.  Možda je sve ovo samo previše nedostajanja. Baš je nekako nezgodno da ti se ne pohvalim sad svime što želim. Baš si mi bila tu tako jako tada kada bi njih sedam od osam otišlo, da sad koja god da dođe smatraću da naspram tebe ne zaslužuje ni mrvice. Zar nije to nezgodno za moje buduće?

Ja znam da nismo jedno za drugo. Znam to mnogo bolje nego ti, ali taj osećaj… Taj osećaj kada posle dugo, predugo vremena, dišemo jedno uz drugo… Taj osećaj – to su decibeli od kojih pucaju stakla. To niko nije probudio u meni. To je ona bajka iz mog detinjstva. Onaj ideal se otelotvori i postane vatra i gorimo tako jako i postojano. Onda se ugasimo kada naši putevi opet pokucaju na vrata. Tačnije – ja se ugasim.

Zamišljam taj susret. Kažeš mi:

– “Ne znam da li da ti lupim šamar ili da te zagrlim.”

– “Oba. Brine me samo redosled”.

Onda me zagrliš iako znaš da je trebalo da počneš sa šamarom. Onda stanemo i ne znamo šta je sledeće. I tako… Isti akteri, malo promenim scenario.

Bilo mi je smešno kada neko pati zbog devojke. I dalje mi je smešno, tako da sam sam sebi smešan u poslednje vreme. Neke smešne i patetične pesme me gađaju. Ne biraju ni vreme, ni mesto. Tu su i neke dobre. Jebote, neki stihovi su mnogo jači u poslednje vreme. Voleo bih da odslušam neke pesme sa tobom. Da imam muda da zaplačem pored tebe.

Voleo bih da te jako zagrlim i da tako jako zagrljeni gledamo grad sa moje nove terase. Bar pola sata. Da imam poluosmeh i da imaš poluosmeh i da se ne puštamo dok traje. Voleo bih da te volim tako intenzivno i pohotno, brižno. Baš.

Prolazi bez tebe prva zima…Još pamtim kad mi dođeš nedeljom… Na kojem boku spavaš, pomislim… Laku noć…Prolazi bez tebe prva zima…

Ne veruje srce pameti… Mada je gore što pamet ne veruje srcu.

Eto…

Srećan rođendan!

Hteo sam da ti kažem da zaboraviš na nas, kao da nas nikada nije ni bilo. Želim ti srećan nastavak života. Da budeš skroz zdrava, kao i ljudi oko tebe. Da uspeš u svemu što si zacrtala i da ostaneš unikat i dragulj.

Laku noć. Lepo spavaj.

Laku noć.

 

 

U Beogradu, 15.10.2018.

Aleksandar

 

 

 

 

Korak

Ispred mene su polja bezgranična kao postojanje. Negde korov, negde cvet – svuda put, svuda lekcija.

Iza mene je korak ništavan vremenu, a osnovna jedinica i građa svakog velikana pre i posle mene, svakog vremena.

Ispred mene je avantura i strah. Ispred mene je divljenje.

Iza mene sam Ja. Ispred mene sam ono što bih mogao biti.  Ispred je izbor, iza je odluka. Gde je sever, gde je jug?

Da li su se tako pitali, pitam se… Kada otvorim vrata, da li činim sebi medveđu uslugu?

Kada zakoračim, da li sam znao? I ono što nisam znao? Da li je svest obmana? “Priđi, ali ne dodiruj.”

Budim li haos iz dosade ili iz potrebe, ima li veće zašto i najmanje Da ili Ne?

Korak po korak, put. Korak po korak, život. Korak po korak, legenda.

Život po život, pesma sveta.

Uvod u priču Jakova Jakovljevića

Slušao je dedu dok mu priča:

“Najvažnije je samom sebi bit’ barabar. Đe moš’ ti znat đe je zapelo ako nisi sebi jednak. Ko je junak sam sebi, ne boji se ni većeg od sebe. Čuvaj čedo ono što ti milo.”

Bio je mali za te rečenice, i mada mu se igrala još jedna partija šaha, nije tražio revanš…Pogodile su ga ove reči, iako ih nije najbolje razumeo. Bile su nekako odasvud, ali ih je osetio duboko.

Njegov deda, ili đedo, na šta se deda najrađe odazivao, bio je starac pokrivljenih leđa, išao je na tri noge kako je on govorio. Sa malo kose, a puno mudrosti. Sa malo reči, a dosta tumačenja. Nekada je žalio što nije stigao da upozna oca svoga oca, ali je bio jako zahvalan zato što je upoznao ovog dedu. Jedinog.

Dok je bio još manji, voleo je da mu deda priča priče i bajke pred spavanje. Pored bakine kuhinje i najudobnijeg kreveta, to mu je bio omiljeni deo boravka kod njih. Voleo je bajke jer su nove, nije znao da ih deka izmišlja… Sve su imale srećan kraj. U svakoj je porodica bila brojna i složna, i bilo je graje i šale, rada i razbibrige, pomaganja u problemima i časti. Puno časti.

Deda je u međuvremenu umro sam. Sahrana je prošla tiho i bez puno ljudi, a on je imao punih 17 godina, oštru pamet i poriv da osvoji svet.

Visok, ne toliko krupan koliko zategnut od treninga, tamne kose i zelenih očiju. Smirenog stava i pogleda, uvek je bio iznad svoje generacije. Ne tako dobar u školi, ne tako loš na ulici. Hvatao je balans između dva sveta onako kako su drugi samo pokušavali.

Pametan momak. Znao je šta treba, a šta ne. Barem ga je takav glas tukao. Imao je zapanjujuću moć pregovaranja, i to mu je uvek pomagalo u gustim momentima.

Gleda se u ogledalo.

Situacija u kući je daleko od sjajne. Tišina je neizdrživa i nenadmašiva.

Njegov otac je čvrst čovek. Izvrsno, bolje reći muški, trpi što mu se žena odselila i otišla sa drugim. Ali neke stvari se ne mogu sakriti.

Njegova mlađa sestra je odlikaš i neko koga za koga bi se, kada bi verovao u boga, molio svake večeri pred spavanje. Ona je teško podnosila ovo stanje stvari, mada se na njoj to nije videlo. Nije dala.

Otac je živeo kao robot. Bez emocija. Donosio je hleb i mleko u kuću. Čitao bi do kasnih sati, a onda bi se budio i radio dugo, dugo. Imali su dovoljno. Išao je i na ekskurzije, a i na žurke ponekad.

I dalje se gleda u ogledalo.

“Pita li mene neko?” – priča u suzama. U sebi, mada kroz zube. Pred sobom jedino može da ih pusti – “Pita li mene neko? Kako si, Jakove? – suze kreću jače – “Možeš li, Jakove? Imaš li snage? Izdrži majku Jakove. Potrudi se da je u oči pogledaš bez mržnje i besa. Ima li nade, Jakove? Je li te ona dojila? Nije Jakove! ”

Briše suze. Već ga sustiže sramota jer se sažavaljeva. Najviše to mrzi. Udara sebi šamar i izlazi u mali hodnik ispred kupatila. Ne lupa vratima, da ne skrene pažnju na sebe. Oblači šuškavac, dobacuje slabašno “otišao sam” u prazan prostor i izlazi da prošeta.

Šeta kroz poznu jesen. Njegovo proleće plače u njemu. Gori i kipi od besa, u isto vreme bi se predalo univerzumu i čekićem razbilo Zemljino dno.

Šeta i on i kiša sa njim. Svet ga gleda nekim očima punim nerazumevanja i oholosti. On ne mari, on hoda.

On oseća. On oseća nostalgiju i hoće da bude ono.

Kao da je staklena kiša, koža se ježi i reži na vetar i slike koje se pred njim ukazuju. Delovali su tako srećni…

Zvoni mu mobilni telefon. Čisti grlo malim namernim zakašljavanjem.

“Da, u kraju sam… Važi… Biću tu za 15 minuta…Za 10 minuta”.

Ubrzava hod i trudi se da zaboravi na misli koje ga progone.

“Možda je do vremena” – teši se.

Na vreme

Lice 1: “Dva nepoznata lica ispred poznatog srpskog kluba krvnicki su pretukli naseg druga i kolegu, poznatog novinara i izvestaca nase redakcije”. Vec vidim naslove.  Brate, pisace da smo ga tukli ko konja… To je novinar! Jos ce da pretera, ima da kaze da smo ga urnisali od batina, nasminkace se da izgleda jos gore, prijavice nas policiji… Najebali smo… Jel si morao da ga prebijes?

Lice 2: Pa jel morao da mi prospe pola flase vina po kosulji? Jos se i smeje majmun… Naravno da sam morao! Govedo pijano! Udario sam ga samo par puta, bukvalno mu se dve masnice vide. Krv cemo da obrisemo. Jebiga, pukla mu je arkada.

L1: Da ga stavimo u kola dok je u nesvesti? Odvescemo ga kod mene, neka bude k’o da smo mu drugari ako neko pita… Zagrli ga sa druge strane, ja cu sa ove… Kod mene cemo da ga obrisemo i pustamo ga.

L2: Sta ako kaze da smo ga kidnapovali?

L1: Pa, imamo svoje nacine da ne kaze nista… Gnjida je to, ovako ce svakako da nam napakosti… Moze i pokusaj ubistva da nakaci nekako… Bolje na vreme da ga vodimo.

L2: Ajde, u pravu si. Jel su ti blizu kola?

L1: Petnaest metara.

Dva nepoznata lica unela su ozloglasenog novinara u automobil, i zaputili se u stan na sest minuta voznje odatle. U automobilu su ga opet onesvestili, kada je krenuo da se budi, i buni. Policije nije bilo nigde, mada je bio cetvrtak uvece.

L1: Ajde, moramo opet isto da ga uhvatimo.

…Nailazi komsija…

L1: Dobro vece komsija.

Komsija: Sta se dogodilo? Jel to onaj novinar? Sta je bilo? Jel treba neka pomoc?

Komsija je bio zbunjen, zabrinut, i vidi se da mu je puls skocio duplo. Mada je Lice1 bilo na mestu, i kroz osmeh, smireno odgovorilo:

“Dobro vece komsija. Jeste, jeste, ne brinite! To nam je drugar. Nije mu ovo prvi put. To je strana koju ljudi obicno ne vide na TV-u. Pobio se sa obezbedjenjem, ne pitajte nista.”

K: Pa i deluje malo prgavo i zlobno, mogu vam reci. Ali, mozda je samo meni tako, izvinite sto Vam kazem to za drugara.

L1: Nista, komsija, nista. Znamo da ume da ostavi takav utisak. Jel mozete samo da pozovete lift, da ga malo sredimo, pa cemo ga odvesti u bolnicu.

K: Naravno, naravno. Hocete da zovem Hitnu?

L1: Taman posla. Odvescemo ga mi, znate i sami koliko im treba da stignu, cekacemo ih sigurno sat vremena. Sace on da se osvesti, ne brinite. Mnogo je popio, pa izgleda tako.

K: Tu ste u pravu. Vi imate moj broj, jel tako?

L1: Naravno, Vi ste predsednik stanara.

K: Pozovite ako nesto treba.

L1: Hvala, hocu. Svako dobro!

K: Takodje.

Dva nepoznata lica usla su u lift misleci: “Ovo je bilo za dlaku”. Unela su novinara u stan, obmotala mu izolir traku oko usana, i to dosta krugova, a zatim ga razbudili.

L2: Jel znas gde si, picko?

Novinar je odmahivao glavom.

L2: Ni ne treba da znas! Ko ce da sazna za ovo?

L1: Tise care, da ne cuju komsije.

Novinar je i dalje odmahivao glavom, nakon cega je usledio samar, jak samar od nepoznatog lica 2.

L2: Jel vidis u sta si nas uvalio, pedercino? Jel nisi mogao da se izvinis?

Samari su se redjali, dok nepoznato lice 1 nije uspelo da obuzda svog prijatelja.

L1: Sacemo da ti skinemo traku, a ja cu da donesem pistolj. Imam i prigusivac, ne brini. Budes li rec progovrio tonom jacim od ovog kojim ja sada govorim, dobices metak u celo. Jel jasno?

Novinar je klimnuo glavom, po licu mu se videlo da je zaista zazalio za to sto se nije izvinio, a i za mnoge druge stvari, cinilo se. Delovalo je kao da ce se usrati u gace svakog momenta.

Lice 1 je, nasuprot Licu 2, izgledalo jako smireno za celu ovu situaciju. Pricao je smirenim, ujednacenim tonom. Delovalo je kao da ima plan, za razliku od Lica 2 koji je bio toliko besan zbog svega, da bi najradje zaklao Novinara, zbog svega u sta ga je uvalio.

Lice 1 je donelo pistolj, i prva, na prvi pogled ne tako pametna odluka, bila je da pistolj preda drugaru. Mada, mozda je to uradio da bi se Novinar jos vise uplasio… Ko zna.

L1: Ok, sada mozemo da razgovaramo kao ljudi. Desilo se to sto se desilo, Da li smatras da si kriv?

N: Ne toliko.

Dobio je jos jednu samarcinu od Lica 2.

L1: Smiri se brate, pusti ga.

L2: “Ma jebacu mu ja mater”. – govorio je, sada vec drzeci mu prigusivac na slepoocnici.

N: Nemojte, molim Vas!

L1: Necemo, necemo… ..  nadam se. Jel smatras da si kriv za ovo sto se desilo?

N: Smatram.

L1: Da li si se nedolicno i bezobrazno ponasao?

N: Da.

L1: Koliko si udaraca dobio?

N: Ne secam se.

L1: Ja se secam… Nijedan. Nisi dobio nijedan udarac, jednostavno si pao jer si se napio k’o picka.

N: Sad se secam, tako je.

L1: Da li ce policija da sazna za ovo?

N: Nece, nece.

L1: Kako da ti verujem?

N: Mozda ne deluje tako, ali ja sam zaista covek od poverenja. – rekao je drhtavim glasom, sa suzama u ocima.

Ova recenica je jako naljutila Lice 2, koje je pocelo da ga udara drskom pistolja u glavu, ne toliko jako, ali konstatno, sapucuci sve brze i brze: “Ubicu te, ubicu te, ubicu te leba mi, ubicu te…”

N: Nemojte molim Vas, dacu Vam i pare i sve sto hocete, samo me pustite… Imam cerku!

L2: Pa sta ces u klubu sa klinkama od 19 godina onda pizda ti materina odvratna, bre?! Sto si onda bezobrazan bre tako, picketino bre jedna?!

Usledila je serija samara slobodnom rukom, Lice 2 je zaista bilo besno.

N: Izvinite, izvinite… Moje kolege se vec pitaju gde sam sigurno… Bolje je za sve da se dogovorimo sto pre.

Opet je usledila serija samara… Sada je vec lice Novinara izgledalo znatno gore, a krv mu i dalje nisu obrisali…

L1: Pa jeste, bolje da delujemo na vreme?

N: Tako je.

Sada je prvi put dobio samarcinu od Lica 1. Novinar nije znao gde ce, a situacija je postajala sve gora.

L1: U redu. Ja tebi ne verujem da ce ovo da se zavrsi na ovome. Zato smo te ovde i doveli. Nas’o bi nas ti, ti si govno podmuklo. Pa bi odgovarali i za to smo uradili, a i za to sto nismo. Jel tako?

N: Molim vas, verujte mi! Molim Vas. Nije tako, stvarno nije tako.

Opet je dobio samarcinu od Lica2.

L2: Jel se ti to zajebavas sa mojim ortakom, je li? Jel ti to ne mislis kao on?

N: Ne, ne, ne, ne. Zaista ne.

Novinar je, cini se, naleteo na pogresnog coveka, na pogresna dva coveka. A toliko je ljudi zajebavao na istu foru, i nista. Tolikim se ljudima zamerio i sve bi se resavalo zgodno po njega. Mora da je tada u sebi mislio kakve li je to on srece da se to bas njemu dogodi. Ko zna da li je zaista mislio da samo sto pre ode odatle i da nikome ne kaze nista, ili bi cim izadje hteo da se osveti. Cini mi se da je ovo drugo. To se cinilo i NN licima…

L1: Kakvu garanciju mozes da mi das da neces da pevas nista?

N: Recite sta god, sve cu uraditi.

L1: Ako ti sad kazem cifru, ovo prelazi u otmicu… Ako ti kazem da cu da ubijem tvoje, prelazi u pretnju smrcu… To svakako ne bih nikome uradio, ne boj se. Ali ti si, jebiga, gnjida. Da si se izvinio, a ne nasmejao, sad bi spavao kod kuce, ili jebao one nadrogirane fufice… Ali jebiga, ti si odlucio da ti je smesno…

N: Evo, dacu vam dvesta hiljada evra… Imam ih u kuci, u kesu… Necu nikom nista reci, obecavam!

L2: Laze bre, sisa, ajde da ga roknemo. Da ga zakopamo negde i dovidjenja.

L1: Ni meni ne deluje nesto ubedljivo…

Novinar se spustio na kolena, sklopio ruke i poceo da moli.

N: Obecavam, obecavam… Necu rec progovoriti u kolima, necu reci nikom nista, iznecu vam pare i necu nista progovoriti! Nikada! Nikome! Nista!

L1: Mnogo mi to nesto lepo zvuci…

N: Obecavaaam – krenuo je novinar da place…molio je na kolenima kroz suze, gledao je glavom u patos i verovatno, verovatno se pitao sta mu je ovo sve trebalo.

Lice 1 gladilo je bradu dok ga je gledalo, pogledalo se sa Licem 2, klimnuli su glavom, i odlucili da krenu ka kuci gde Novinar stanuje.

L1: Jedan pogresan korak, i gotov si.

Novinar je zahvalno i prenaglaseno klimao glavom.

N: Hvala vam! Hvala vam! Necete zazaliti. Hvala vam!

Ono na sta novinar nije racunao, to je da L1 i L2 nisu bas momci koji su naivni, i da je mozda birao pogresne recenice da im izgovara. Svakako, obrisali su mu krv, i spustili ga do kola. Novinar nije pokusavao da bezi.

L1: Gde zivis?

Novinar je odgovorio. Zaputili su se autoputem ka njegovoj kuci, koja je bila na obodu grada. Policije nigde.

L1: Jel ti zvonio telefon?

N: Nije. Krenuo sam kuci kada ste me sacekali u sumarku. Svi misle da sam vec stigao.

L1: Daj mi telefon.

Na telefonu je stajala jedna poruka… od zene. “Kad stizes?” – pisalo je… Lice 1 odgovorilo je sa njegovog telefona: “Kroz sat, dva… Zadrzao sam se sa prijateljima… Spavaj. ”

L1: Ako zena odgovori… ili ako ne spava kada udjemo sa tobom…. Jel zivis u stanu ili u kuci?

N: U kuci.

L1: Lepo… Jel imas psa?

N: Imam.

L1: Jebiga… to ti je otezavajuca okolnost…

Lice 2 je sve vreme cutalo, bilo je zamisljeno, i gledao je kroz novinara. L1 je vozio, a njih dvojica su sedeli pozadi. Pistolj je probadao rebra Novinaru… i konacno je delovalo da su se dogovorili.

Najednom, u sred nedodjije, na autoputu bilo je par kola u daljini, L1 je naglo zakocio. Dao je sva cetri migavca, i okrenuo se.

L1: Pa dobro, bre, majmuncino, jel ti mislis da se mi kopcamo na ledja?

N: Ne, ne, ne, ne, ne. Zaista ne. Nemojte, molim vas!

L2: Sta ne bre?! Sta ne?! Izlazi iz kola bre, pedercino jedna ljigava!

Oko njih je bilo drvece, i nista drugo. Nigde kuce, za inat Novinaru, nigde ni kola… Nista.

Ali novinar je odbijao da izadje, i poceo da vristi iz sveg glasa.

L2: Izlazi napolje, ubicu te govno jedno!

Iako su duboko zaglibili u sranje, L1 i L2 bili su dovoljno iskusni da znaju da od para nema nista, da ce novinar svakako reci sve, i da ako ga puste, ceka ih robija.

Lice 1 krenulo je da odbrojava, sam od sebe, bez poziva ili naglasavanja.

L1: 5,  4,  3,  2…

Novinar je otvorio vrata, i napravio najbojazljiviji korak u svom zivotu.

L1: Jos.

Novinar je drhtao, i sada se zaista upisao. Pisacka mu se slivala niz nogavicu, dok je molio za zivot.

L2: JOS!

Vec je bio na travi, i na nizbrdici, upisan, okrenuo se i kleknuo okrenut ka svojim muciteljima, sklopivsi ruke. Molio ih je kao Boga. Tako ih je i gledao. Bio je mokar na sve strane. Suze, pisacka, znojavi dlanovi, znojav on… Izgledalo je zaista odvratno…

L2: Gnjido.

 

Bum! Metak u glavu. Bum! Metak u srce. Bum! Jos jedan metak u glavu. Nije se culo previse, imali su prigusivac na svom CZ-u.

L2: Da ga zakopamo ili palimo odma?

Srce im je lupalo jace nego ikada.

L1: Svakako ce ga naci. Imam kantu benzina u gepeku. Ajde bar otiske da sjebemo. Daj da ga zapalimo tu nize malo i palimo.

Zapalili su ga, imali su srece da nije bilo prometno, i niko se nije puno pitao sta ce tu kola sa upaljenim migavcima…

Bili su van sebe… Telo je gorelo, gorelo… Oni su usli u kola, gledajuci samo napred… Deset minuta nisu rec progovorili, a onda je L2 konacno probio tisinu.

L2: Ubismo ga? – rekao je zabrinuto.

Konacno su se Lice1 i Lice2 pogledali…. a onda su prasnuli u smeh. Poceli su nekontrolisano da se smeju. Cerekali su se i vristali od smeha. Jako cudno za ovu situaciju. Mozda je bilo na silu, mozda je bilo iz straha… Ko zna.

L1: Kolko para imas u steku?

L2: Deset soma evra. Ti?

L1: Otprilike isto… gde palimo?

L2: Kuba?

L1: Moze… Iovako mi se smucilo ovde, a ni ti ni ja nemamo nekog kome ce posebno biti zao sto idemo – rekao je kroz poluosmeh, mada se osecala tuga u boji njegovog glasa.

Vozili su, vozili… i stigli su do zgrade Lica 1. Niko ih nije zaustavio. Imali su vremena do jutra, i to su znali. Usli su u stan Lica 1, koje je pocelo da se pakuje.

Culi su zvuke sirene, policijske sirene. Komsija je ipak, zvao Hitnu. A oni su na komsiju zaboravili.

Komsija je dosao kuci, i zabrinut, a i malo hipohondar kakav je bio po prirodi, pozvao Hitnu pomoc. Rekao im je da poznati novinar u bezivotnom stanju jer ga je obezbedjenje kluba prebilo, i da je sav krvav. Rekao im je da dodju sto je pre moguce. Kola Hitne pomoci stvorila su se tu kroz dvadeset pet minuta. U stanu nije bilo nikoga. Pozvali su dezurne sluzbe i opisali kako izgleda i koje su povrede u pitanju, sve sto im je komsija rekao. Covek sa takvim opisom i tim imenom i prezimenom nije bio ni u jednoj bolnici. Radnici Hitne pomoci pozvali su policiju. Policija je pozvala klub, koji su negirali da je bilo bilo kakve tuce. Policija je ispitala osobe sa kojima je Novinar bio u klubu, koji su rekli da je Novinar, sasvim zdrav, mada pijan, otisao kuci. Policija je zvala zenu Novinara, koja je uspaniceno rekla da joj muz nije kod kuce. Mada da joj je poslao poruku. Policija je poslala dve patrole interventne da izvrse uredjaj, jer im je bilo sumnjivo, a i zato sto je u pitanju poznati novinar. Da se ne radi o njemu, verovatno bi poslali samo jednu patrolu, da izvidi situaciju. Dosli su pod sirenama ispred zgrade…

L1: Sta cemo, brate?

L2: Jel imas jos jedan pistolj?

L1: Imam.

L2: Donesi.

Stali su jedan ispred drugog, drzeci pistolje uperene.

L2: Hocemo, ja tebe, ti mene, ili kako?

L1: Samoubistvo je najveci greh. – rekao je kroz poluosmeh. Stani da skinem prigusivac, malo je pederski.

L2: Na “tri. cetri sad”?

L1: Na “tri, cetri, sad”.

L2: Tri.

L1: Cetrii..

Bum. Dva pucnja cula su se tako sinhrono. Tako su jako odjeknuli u noci. Policija je vec bila spremna da pokuca na vrata kada su culi pucanj. Obili su u stan. A dva tela bezivotno su lezala pred njima. Bili su jako precizni. Hitna je vec bila tu, i konstatovala je smrt dva mladica… A novine su izvestavale, u vanrednim vestima na svim televizijama.

“Masakr u Beogradu. Dva mladica pucala su jedan drugome u celo u stanu u centru grada, i tako izgubili zivot. Kako nezvanicno saznajemo, razlog tome je jos jedno ubistvo. Sa velikom zaloscu ovo kazem, ubistvo naseg kolege, i naseg druga – Novinara (ime i prezime) . Sve ovo dogodilo se kada su dva mladica kidnapovali cenjenog novinara, a zatim ga mucili najgorim mukama, sve dok novinar vise nije imao snage ni za sta. Ocevidac kaze da je bio krvav i vidno povredjen kada su ga unosili u stan, ali da su mu rekli da ga je obezbedjenje kluba, u kojem je to vece bio sa svojim prijateljima, prebilo. Policija radi na tome da pronadje sve detalje ubistva, o kojima cemo vas naknadno obavestavati, kao i na tome da pronadje ko je ovo ubistvo narucio. Pocast nasem cenjenom kolegi odrzace se u nedelju u redakciji u kojoj je radio. Ozalosceni, i dalje potreseni situacijom, nisu hteli da daju nikakve komentare za javnost.”

 

 

Eto, te noci, nesto Licu2 nije dalo da oprosti Novinaru sto mu se pokvareno nasmejao kada ga je polio flasom. Nesto Novinaru nije dalo da se kao covek izvini za to sto je uradio. Nesto im je reklo da “na vreme treba da ga sklone” , kako bi izbegli moguca sranja koja ih cekaju. Ali, to nesto im je dalo da muce Novinara, da pucaju u njega, i da pucaju jedan u drugog.

Cudno je kako zivot ume da spoji slucajnosti… ko zna ko tu sta zasluzuje…

Soldier of fortune

Svi smo toliko različiti. Vozani drugačijim željama i strahovima, praćeni sopstvenim tragedijama i pobedama, vođeni sopstvenim okolnostima i porocima. Svi živimo u kutijama buljeći u kutije, tražimo i sanjamo prostranstva i komfor. Dok nam eho odzvanja u mislima, biće nam žudi za kretanjem ka oblacima i neprekidnim ciklusom, žudi postojanje bez očekivanja.

Iza mojih očiju je takav nivo čežnje i zeleni beskraj programa i oduševljenja, praćen takvim prizemnostima i reprodukcijama rol-modela i ubeđenja, a realno je sranje. Sve što nije jednostavno je sranje. Hoću materijalni komfor, i previše. Zar nas ne spaja to?

Pitam se kakav je bio dan velikomišljenika poput Tesle i Njutna, poput Njegoša i Da Vinčija. Kladim se da je jednostavan. Kladim se da se sa brda vidi bolje nego odavde.

Nešto mislim, možda misao ubija radost. Nešto gledam kako da se rešim, i nešto mi deluje čudno. Možda seru.

A vozi nas, stvarno nas vozi to da smo neko i nešto. Nekog vozi da je nešto ako je ništa…nekom ni nešto nešto nije dovoljno nešto. A svi smo pepeo.

Koji zbun. Haha. Sve što nije u ovom životu apsurdno, nije ni tačno. Sve imam neki trip da smo u igrici i da se Kreator sprda sa nama…baš bih voleo na sledeći nivo… Ali navikne se čovek. Odbijamo da prihvatimo da nas rituali čine onim što jesmo, ili bolje rečeno onim kako nas ljudi vide, što mu dođe na isto danas. Odbijamo da prihvatimo da smo satkani od navika i jureći belog zeca oslepljeni smo za suštinu. Jebe nas dualnost.

Danas sam nešto mnogo težak za pratiti. Valjda je to od straha da ćeš me shvatiti.

Svi smo prosjaci kad je u pitanju zadovoljstvo. Osim Bude(nađi prevod). On je razumeo. On razume. Ali tako je kul biti kul.

Ja sam samoljub. Trebaju mi ljudi. Apsurdno, znači tačno.

Svi smo različiti, a svi smo jedno. Sva je unikatnost u savršeno uklopljenom uzetom.

Definicija “ljubavi”, veza po tezama

Prvo ti se neko svidi. Svidi ti se zbog svoje ženstvenosti ili muževnosti, zbog svoje fizičke sličnosti, ili fizičke suprotnosti u odnosu na tebe. Dakle, primetio si da ti je ta osoba privlačna. Prvi utisak je odličan, obrazac njenog ili njegovog(neka bude njenog od sada da ne bih pisao non stop za oba lica) ponašanja ti se dopada i odgovara ti. Odgovara slici tvoje “idealne” devojke.

Onda nailazi strah. Kod nekoga je više izražen, kod nekoga manje, a neko ovu fazu i preskoči. To možemo odrediti nivoom spontanosti u početku.

Strah nailazi jer izlaziš iz svoje “komfort zone”, kao i uvek kada treba da uradiš nešto što zahteva emocionalnu akciju. Dakle, nećeš osećati strah ako ideš na trčanje(džoging), ali ako se zatrčavaš da udariš nekoga ko juri da to isto uradi tebi, adrenalin će ti izlaziti na nos. Strah, takođe, nailazi zato što želiš da provodiš vreme sa tom osobom, jer ona čini da se osećaš sjajno pored nje, ali nisi siguran da li osobu preko puta činiš da se oseća isto tako. U prethodnoj rečenici počinje koren svih problema u vezama, i zato je prethodna rečenica veoma bitna. Da naglasimo, ta osoba čini da se TI osećaš sjajno pored nje. Osim što ti se sviđaju njene oči, usne, i dupe(njegov stas, glas, i telo), ta osoba ispunjava sliku tvoje devojke. Ti bi definitivno mogao da budeš sa njom. I to ništa ne bi bio problem, da nije gore pomenutog straha. Jer u tom strahu se krije sva sebičnost tvoje početne zaljubljenosti. “Da, sviđaš mi se, ali moram i ja da se sviđam tebi, inače mi se nećeš sviđati”.

Sada nailazi onaj period kada samo što se ne smuvate, kada energija između vas cveta i buja, i onaj period lude zaljubljenosti na početku svake veze ukoliko ti se devojka stvarno sviđa, kada si slep za sve mane, i za sve ostalo, uglavnom.

Na onaj mali koren sebičnosti o kome smo govorili ranije, nastavlja se najveća zabluda i iluzija u svim vezama kod koje je bila prisutna ta sebičnost u početnoj zaljubljenosti… Ljudi vole da maštaju. Ljudi vole da idealizuju. Dakle, uveče, kada ti je samo ona/on u glavi, tvoje misli će učiniti sve da je učine najboljom ženom na svetu za tebe… Već ćeš videti vaš prvi poljubac, kako izgledate prelepo kada se pojavite negde i šta sve ne. Žene idu još dalje u ovom maštanju, pa ako se baš zaljubite možete već i da vidite kako živite zajedno u vašem malom, ali sređenom stanu, i kako planirate dvoje dece i njihova imena. Takođe, u glavi ti je da je on i niko drugi taj muškarac, i teško da bilo ko osim njega tu sliku može da poremeti. E, to je najveći problem svih veza. Jednom kada stvorite tu sliku, učinićete sve da je odbranite i stvorićete sintezu te slike i vašeg partnera, a to je najveća laž, makar prividno bila i istina. Od tog momenta kada si kroz početnu fazu veze i osećaja zaljubljenosti koji te svakodnevno ispunjava sve više, formirao sliku o toj osobi, osudio si sebe na patnju proporcionalnu vremenu koje ćeš provesti sa partnerom. Što više hraniš tu iluziju u sebi, više će te boleti na kraju. Tu si se zajebao, i ne možeš očekivati ništa osim bola na kraju te veze, ako do kraja veze dođe.

Ovo se još više potpire i dodatno hrani činjenicom da se svi na početku veze trudimo da budemo najbolji što možemo, jer podsvesno znamo da od toga zavisi dosta. Ako odmah na početku ne poklanjamo pažnju sitnicama koje znače devojci, ako nismo zanimljivi uvek ili ih ispalimo zbog svakakvih gluposti…ili ako devojke dođu nesređene, ili izlaze prečesto na mesta koja ti ne odgovaraju, možeš da zaključiš da se osoba ne trudi dovoljno oko tebe, tj. da ne hrani dovoljno tu sliku koju si izgradio. A ta osoba zapravo samo radi ono što radi i inače. Dakle, mi se još više bacamo u kanal zato što činimo sve da tu sliku u partnerovim očima učinimo što realnijom. I jednom kada tvoja devojka ili dečko nauči da je to realnost, ona od tebe očekuje to i ništa drugo kroz ceo vaš zajednički život. I svaki put kada bilo ko od vas dvoje iz te slike izađe, nastaće svađa i duboko razočarenje u jednom od partnera, jer ti nisi ti, ili ona nije ona. Zamislite taj apsurd. Kako TI možeš da ne budeš TI? Reći ću ipak u prvom licu, radi lakšeg shvatanja. Kako JA mogu da ne budem JA? Mogu, zato što Ja u njenoj glavi nisam Ja koji sam Ja. A ni Ona u mojoj glavi nije Ona kao njeno biće. To je zato što je ona na mene zalepila hiljadu epiteta i osobina, a i ja na nju.

Dakle, ta osoba sa kojom si u vezi, predstavlja samo zbir svih tih epiteta koje si joj prilepio, i svaki put kad izađe iz tih okvira ti kažeš: “Aa, pa to nije to! Nije to to što sam ja tražio. Nije to to što sam ja mislio! Ne, ne!” Pa zato što si mislio, zato je i problem. Nisi u prodavnici, jebem te u usta.

Shvatate li koliko smo sebični?

Poslednji plod ovog korena je posesivnost, a to je kada partnera prisvojimo. “Ona je moja! On je moj!” Šta znači kada je nešto tvoje? Znači da ima da se ponaša onako kako ti zahtevaš inače doviđenja. Znači da je u obavezi da ispunjava svaki delić slike koje si stvorio za nju ili njega u svojoj glavi.

Od veze do veze zavisi u kojoj ćeš meri osećati ova tri stadijuma “ljubavi”. U velikoj većini slučajeva, što vas jače drma zaljubljenost, jače vas drmaju i ove nuspojave zaljubljenosti.

Dakle, ili ćemo nešto promeniti. ili smo emotivno najebali.

REŠENJE:

Možemo da kenjamo koliko hoćemo, ali mi smo svi na gore napisanu ljubav navikli, i uglavnom, to je za nas jedina ljubav koju poznajemo. I ukoliko ne želimo da raskinemo sa partnerom, u suštini imamo samo tri opcije:

1) Da trpimo sranja ceo život

Nećemo ništa da menjamo, jebiga, svađaćemo se i bićemo nervozni ceo život, toliko da ćemo početi da mislimo da je to potpuno normalno, ili ćemo u jednom momentu pući i to će biti to.

2) Da se menjamo iz korena, tj. da menjamo koren

Za ovako nešto bilo bi potrebno promeniti čitavo shvatanje i ugao gledanja na misli. Bilo bi potrebno okrenuti se od straha, i partnera posmatrati kao voljeno biće, tj. ono čemu želimo da pružamo i dajemo ljubav, bez obzira na posledice, tj. da li je dobijamo nazad. Ovo je previše radikalna promena, i veoma je teška da se zaista uspostavi, ali će za posledicu imati mir.

3) Da ćutimo i kenjamo, ali skroz

Ako već posedujemo jedno drugo, i ako smo već sklopili ultimativnu sliku jedno o drugom, onda daj da se držimo te slike potpuno kako ne bi izlazili iz okvira te slike i ne bi pravili bol. U ovom slučaju se iluzija hrani do kraja, i ta iluzija se postaje, tj. pretvara se u zajedničku stvarnost dva partnera. Ova opcija zahteva odricanje od svega što partneru smeta, tako da je težina ove opcije zavisna od veze u kojoj ste. Ova opcija za posledicu ima porodicu, borbu za što bolji zajednički život i za ispunjenje svih zajedničkih želja… A da li ova opcija za posledicu ima radost, to već zavisi od svesti.

 

 

Volite, i neka vas boli kurac da li neko voli vas.